ЧИЈИ СМО

ИЗ КЊИГЕ: ''УЗАНИ ПУТ ПРАВОСЛАВЉА''

Ко има ухо да чује нека чује којег господара служи и у чијем је царству.

Народ каже, верују само мудри и прости — њима је дата вера. Наши дедови који су били неписмени, некњижевни а оставише нам толику мудрост — народне по-словице. Дивио сам се њима и чудио јер нисам разумео како су дошли до те спозна-је. „Кад одрастеш (духовно) само ће ти се казати". И тако је и било. Почео сам да живим животом цркве: да држим постове, исчитавам редовно Свето Писмо и одређене молитве и житија Светих.

Човек је круна Божијег стварања. Створен је по лику Божи-јем, има разум и слободну вољу, ограничен са пет простих чула у ограниченом трајању (живљењу). Добио је закон Божији -моралне норме (правила) по којима треба да се влада да би остао у љубави Божијој, да би било то што Господ Бог хоће а анђели певају: „Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима" (Лк. 2:14). Човечанство је добило Христову науку -„ко хоће творити вољу Божију разумеће да је ово наука од Бога" (Јов. 7:17). У њој је изложено да постоји зла (бестелесна) сила — отпали анђели од Бога, анђели таме — демони. Противници Бо-жији „ударају" на круну Божијег стварања - човека јер „ђаво риче као лав и тражи кога да прождере" (1. Пет. 5:8), одвраћа човека од Божијег закона. Господ је рекао: „Без мене не можете ништа чинити" (Јов. 15:5). Наша борба није против крви и меса већ против бестелесне зле силе како нам објашњава св. апостол Павле. Ако човек поступа у свом незнању као прародитељи Адам и Ева пашће под власт господара коме служи. Зато је по-требно знање Христове науке, да би се одупрли греху јер је плата за грех — смрт (Рим. 6:23), јер грех постаје сладак али су горке последице, ако се не покаје последице постају вечне). „Јер све нам је слободно али није све на корист. Све нам је на вољу али све не иде на добро и нећу да што овлада мноме" (1. Кор. 10:23), — пороци: алкохол, дуван, дрога, блуд... Зато је неопходан напор, труд на лицу сопственог зноја, живети врлински: „Јер се Царство Божије на силу задобија, а задобијају га само они који се труде и трпе до краја јер је речено: трпљењем спа-шавајте душе своје и ко претрпи до краја биће спашен". Значи, нема „бенефиција" у духовности и опуштања. Као што пливач у води мора стално да весла тако и ми док Господ не пошаље помоћ са висине (благодат) и врлина постане навика Снаша дру-га природа), онда ће се лако вршити.

У Христовој науци је изложено да постоји вечни живот. И у вечности благостање и неизрециве муке, да треба да верујемо Богочовеку (Исусу Христу), свакој речи која је изашла из уста Његових, да се трудимо у врлини. Кад завршимо све послове да говоримо да смо залудне слуге јер смо били дужни као хришћа-ни да то чинимо (Лк. 17:10) — јер без Божије благодати то не бисмо могли чинити. Свети апостол Павле је зато рекао: „спа-сени сте благодаћу Божијом а не по делима да се нико не по-хвали — погорди, да је то од њега".

Много је званих али је мало изабраних. Пошто није у нашој власти (моћи) да начинимо ни једну влас на глави црном или белом (Мт. 5:36) и не знамо када ћемо из овог привременог жи-вота бити „опозвани" и отићи у вечност, зато послушајмо Бо-жији савет: да „страж(ар)имо над собом" (Лк. 21:36). То значи да увек будемо спремни да дамо пријатан одговор на Сташноме Христовом Суду за вечна блаженства. Ако ли нешто или ништа не разумемо у Христовој науци то не значи да је треба оставити и да је проблем у Њој, већ напротив — то значи да је проблем у нама и да смо ми тежак болесник (случај). Да је потребно да се клир и чланови Цркве моле Господу за нас а ми да упорно ку-цамо, тражимо и иштемо (Мт. 7:7,8) јер смо ми та овца изгубље-на коју Њему ваља привести, Његовом изабраном стаду.

„Где сам Ја Шамо ће биШи и слуга Мој".

Причао је ава Маркел (VI век) о неком другом старцу, а у ствари се десило њему. „Једне ноћи устане он да врши молитве-но правило (ишчитава одређене молитве). Почевши правило, чу-је звук трубе као у рату. Смућен овим, старац је размишљао одакле овај звук? Рата сад нема, и време је мирно. Усред ових размишљања, он виде близу себе ђавола који му каже: „Нема сада рата! Ако не желиш да ратујеш и не желиш да будеш напа-днут иди лези и спавај, и нећеш претрпети напад".

Слично као у народу — ако један део народа прославља вла-дара, други се жалосте с тим, оружају се против оних који га прослављају и смућују их. Тако и ђаволи. Они се огорчавају и узнемирују када се чита Свето Писмо а још више када се пева Псалтир (део Светог Писма — Стари завет). Певајући псалме ми с једне стране узносимо славу и молитве Богу, а с друге —про-клињемо ђавола (такав је садржај у псалмима).

Сад вам је јасно зашто се не чита Свето Писмо, или чита те-шко и мало, јер је велики отпор. А тај отпор се отклања уздржа-вањем (постом) свега што је лоше. Јер, чинећи лоше —- супротно Божијем закону пада се под власт (утицај) злих духова. „Будите трезни и пазите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере" (1. Петр. 5:8).

„Покорите се дакле Богу, а противите се ђаволу, и побећи ће од вас" (Јак. 4:7).

А свети апостол Павле каже: „Обуците се у све оружје Бо-жије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога: Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и влас-тима, и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба" (Ефесцима 6:11,12.... ви прочитајте до краја, до 18. зач. 233), а затим настављајући, наш врховни апостол незн-абожаца, да духовно оспособи своје вернике (мало стадо) које је привео Христу, каже да је наша борба у кварењу помисли (2. Кор. 10:4), односи се на вражија некорисна нашаптавања.

Сви они који не знају за Бога, за душу, за невидљиву мисаону борбу — нашаптавања, они најчешће служе, несвесно, не-пријатељу људског рода — они су му продужена рука. Јер када су у већини (креирају) стварају породичну, радну и животну атмосферу на свим нивоима, руководећи се овоземаљским споз-најама.

Господ је у својим проповедима рекао да пророк Мојсеј ос-тави у закону да ако човек учини прељубу онда је учинио грех. А Сам Господ каже да је у ствари грех када се прихвати (сагла-си) грешна мисао (Мт. 5:27-28). Прихватајући грешан предлог, човек га разрађује у својим мислима, припрема повољно време, затим причајући своју намеру (или тајно) и најзад почини грех. Зато нас наша Православна црква учи да грешимо: мислима (главни узрочник а остало су све последице) речима, делима, свим својим чулима (се наслађујемо), тајно, јавно, дању, ноћу, свесно, несвесно, намерно, случајно.

Човек је Божије створење, не може да живи без Бога. Ако се не клања Богу, онда је доспео под власт кушача, а кушач ће га завести у 1001 ћорсокак. Човек ће увиђати пропуст али ђе изно-ва добијати предлог као право решење и тако до смрти (ако га милост Божија не избави од заблуда, ако не онда је то вечна по-гибија). У незнању, човек се хвата у рингшдпил духа времена (иде у корак са модом). А Господ свакодневно говори кроз Свето Јеванђеље: „Чувајте се да како ваша срца не отежају ждрањем и пијанством и бригама овога света и да вам судњи дан не дође изненада" (Лк. 21:34). Зато се чувамо молитвом, постом и жи-већи у складу Светог Јеванђеља. „ Јер какву ће корист имати чо-век ако сав свет придобије а себе изгуби или себи науди" (Лк. 9:25). „Душа је претежнија од јела и тело од одела" (Лк. 12:23).

Видите како непријатељ људског рода, од постања света, ва-ра човека. Ово је јеванђељски пример на самом Господу Исусу Христу (Матеј 4:1-10 — прочитајте) и каже се да је Господ пос-тио 40 дана и ноћи и онда му кушач приступио и кушао га да види чудо (да од камена хлебови постану) ако је Син Божији (а не живи се само о хлебу већ о свакој речи која излази из уста Божијих) и у другом кушању дали ће му Бог Отац помоћи као што пише у Светом Писму — Псалтиру (а не смемо Бога куша-ти) и треће кушање је најпрепознатљивије у паду човечанства: „Опет га узе ђаво и одведе у гору врло високу, и показа му сва царства овога света и славу њихову у једном трену. И рече му: све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада рече њему Исус: Иди од мене, сотоно; јер стоји написано: Господу Богу сво-јему поклањај се и Њему једном служи".

Тако је човек прелешћен (преварен) и постао је идолопок-лоник. Клања се самом себи у својој уобразиљи (а пророк-цар Давид каже: Господе, ја сам црв а не човек), клања се другим људима њиховим особинама које он не поседује, клања се богат-ству, сјају, слави а два се господара не могу служити (а незн-абошци се клањају и животињама, појавама...). И човек је на другом колосеку. Највећи му је бирократа (ђаво) представио споредно (погубно) као главно а главно (једино потребно) као споредно, односно као сувишно и штетно. „Јер какву ће корист човек имати ако сав свет придобије а себе изгуби или себи на-уди" (Лк. 9:25). По роду (плоду) се дрвеће познаје (Мт. 7:16-19). Тако ћете у народу препознати ко се којем царству (пролазном — трулежном или вечном) определио.

Њива необрађивана, зарасла у коров. Нека деца су постала „синови таме". Господ је рекао да ће због десет праведника да спасе град. Размотримо ово поређење: да незнатан број (у наци-ји) Христових војника — монаха устају ноћу да славе Бога и ратују у невидљивој борби (понекад бива и видљива), а известан број њихових сродника и браће у нацији, проводе ноГш у доко-лици, разбрибриги, сплеткама, „паметовању", јелу, пићу, пијанству, игри, весељу, коцки, блуду, криминалу, спором самоуби-ству — дроги и осталом црном безакоњу, а не знајући да су на споредном колосеку и сигурно језде промашеном циљу живота. А можда су у небризи хулили на Духа Бога а хула на Светога Духа неће се опростити. „И биће да ће се свака душа која не послуша тога пророка (Христа) истребити из народа (Д. ап. 3:23).

Свето Писмо нас учи да је душа вечна, да умирањем душа се ослобађа (растаје са телом) и одлази у духовни свет где владају друге, духовне законитости. Зато је у беседама Господ наш Исус Христос говорио: „Па шта ако задобијеш и сав свет а души сво-јој наудиш. Шта ћеш дати за откуп своје душе, кад је душа пре-тежнија од целога света..." Не можемо дати за откуп душе ни-шта од иметка (бицикл, ауто, трафику, комбајн, дућан, преду-зеће, виле, плантаже, земљишта...), јер имања и грађевине ме-њају власнике (Господ врши смену) а ми одлазимо у вечност за 5, 6, 7 деценија, пре или после, у време одређено од Господа. Те-ло хранимо свакодневно више пута а мораћемо га одложити на депонију (гробље). Свето Писмо каже: „...од земље си саздан, у земљу ћеш поћи". Зато је неопоходно да инвестирамо у душу. Од 24 часа, колико траје дан и ноћ, било би неопходно одвојити у почетку 10-15 минута ујутро и увече за читање молитви и Светог Писма, уз држање редовног поста (мењање јеловника, које ће и телу пријати), јер се два господара не могу служити. И тако уз известан труд ми ћемо духовно узрастати. Јер ми као је-динка, са слободном вољом, не смемо угрожавати друге, јер ни-смо своји. Сваки појединац у свом поступку доноси радост и сла-ву, или бруку до проклетства у својој породици, родбини, ули-ци, насељу, школи, организацији, граду, држави, нацији. Ако је, нас, позитиваца више, онда ће почивати више благодати на нацији. Биће више благочестивих домова. Улице, школе, пар-кови, игралишта, тргови, биоскопи, посластичарнице... биће пу-ни благочестиве деце и омладине. Значи, имаћемо наду за спо-собан нараштај, да се укључи и достојно замени старије у свим структурама друштва. Јер нација која је одбацила Божији бла-гослов је болесна а нараштај још.више. Тражи излаз из лавир-инта и не налази га (деца и омладина су непослушна, непокор-на, лажу, краду, пуше дуван, пију, дрогирају се, блудниче, пос-тају криминалци и убице). Зар је то нормалан живот? И као та-кви, ладају на терет већ посрнулог друштва. Сујеверје, спиритизам и све врсте врацбина цветају, јер у необрађеној њиви ко-ров напредује и јача.

Далеко било! Да нас, којим случајем, не би задесило овакво или слично зло, вратимо се Светосављу док још није касно и понесимо сразмерно део своје одговорности јер смо саставни део једне целине — нације.

Грех је чинити зло и све што је у супротности Божијег зако-на. Ако смо у прилици да учинимо добро а не чинимо и то је грех. Грех је неког држати у заблуди — и обмањивати га. Изве-сни су обманути и мисле да је то истина па је и другима преносе. Народ каже „ако коза лаже, рог не лаже". Свети владика Ни-колај Жички молио се Богу у свом подвигу: „Боже сачувај мене од мене; Боже сачувај ме од пријатеља, од непријатеља се сам чувам". Нису нам пријатељи они који нас тапшу по раменима као да је добро и држе нас у заблуди. Прави пријатељ нам мора казати истину, ма колико нас болела и била горка. Јер лекови за оздрављење и јесу горки.

Господ је благословио брак и рекао: рађајте се, множите се и овладајте земљом. Чињенице говоре да у породицама има је-дно или двоје деце а да је у многим селима и градовима много више неожењених мушкараца и неудатих жена, много разведе-них бракова. О Свету Тајну брака народ се огрешио (а не каје се) чинећи прељубе, чедоморство итд. Изгледа да се нема благослов (са висине) за продужење врсте. пророк каже: „Господе, много смо олошали (постали неваљали), безакоње се умножило, љубав охладнела".

Ава Маркел каже: „Да узмемо у обзир брак и рађање деце у свету. Није добро ако они гледају једино на земљу, и буду же-дни пролазних блага и не труде се за будућа, и не траже, да сте-кну вечне ризнице и не могу да се одрекну пролазних". Његош би рекао да се имао рашта и родити, или обрнуто. Господ је ре-као: „Много је званих, али је мало изабраних" и „...не знам да ли ћу уопште наћи веру кад (на крају) опет дођем". Свети апос-тол Павле уверава: „да које Господ одабра оне и призва, које призва оне и оправда, а које оправдда оне и прослави".

Ово је Христова наука, а она је наука над наукама, најдубље море. Она се практикује, јер вера без дела је мртва. А грађанска етика је нова у низу многих обмана. Она нас не зна, не може на учити исшини. Јер Бог је иуш, исшина и живош. Она нас учи бон-тону (лепом понашању). Тако су и Јевреји оставили Мојсе-јев закон и исписали норме по којима треба да се владају и отпали су од Бога и пали под проклетство. А све то и више од тога се налази у Христовој моралној науци, поред праштања 7x70 на дан, љубав према ближњем као према себи самом и љубав према непријатељима („опрости им Господе јер не знају шта раде"). И још Божија сила — благослов („без Мене не мо-жете ништа добро чинити"). Уз благослов се штитимо од зле си-ле и чинимо све што је добро и на корист ближњих и нас самих.

Ко има очи да види нека види којега господара служи и ко-јем се царству приволео.

Живећи у манастиру на планини („Тавор"), дочекивао сам посетиоце да их уведем у цркву, продам свеће, дам кратко обја-шњење при разгледању и остало што би се указало за потребно. Прилично сам сагледао духовно стање (недостатке и потребе) нашег народа. Посетиоци су најчешће верници и наши паро-хијани из села. Парохијани поштују своју Светињу и спремни су да увек помогну, али ретко долазе на богослужење, осим: на Божић, на Богојављење (да узму водицу), на Светог Саву (тада неко од мештана приређује ручак у част Светом Сави), на Тео-дорову суботу (да се причесте), на Васкрс, на Духове — манас-тирску славу и на Светог Николу — доносе колач да се освешта (пресече) у цркви. Тада пола села слави. Сви сељани не живе цр-квено. Десетак од њих се придржавају правила поста док оста-ли посте одређене дане. Али, сви славе посну славу у посту, и издавају посне „даће" и храна је посна ако је сахрана у посту. Осталим недељама и празницима долази 5-6 особа (три су старије).

Долазе често у посету планинари. Они су обично неверујући (са пар часних изузетака). Неки од њих беже из своје самоће да би се дружили, неки да се пешачећи изнуравају — издувају, а неки да би заборавили претходну нђдељу или седмице које су биле непријатне или неуспешне. Манастир им отприлике слу-жи као одмориште. Обично желе да чују историјат, време нас-танка цркве итд, купе разгледницу и по коју свећу. Мало преда-хну уз чашу воде и коцку шећера и продуже даље. Неки се на враћају и пар пута годишње. За веру су претежно незаинтересо-вани, „немају уши да чују". Углавном су сви уљудни и дисци-плиновани. Једино ципеле испрљају пешачећи планином... Поред православних верујућих долазе и иноверци и стран-ци и невере. Верници долазе да се поклоне у светињи и помоле, и да мало попричају са манастирским особљем. Има и оних који су искрено богобојажљиви и жељни истине — знања. С њима је пријатан разговор и није узалуд проведено време. Остали су ту-ристи, радозналци или случајни пролазници. Већина су уљу-дни и поштују светињу али се не понашају у духу вере јер нису упућени у веру, док некима мањка домаћег васпитања. Са њима је разговор напоран јер не одустају од своје „истине" и узели су себи за право да расправљају о цркви у целини и доносе опште закључке са дистанце свог мајушног знања, односно огромног незнања о вери (и њих се треба клонити, јер зли разговори ква-ре добре обичаје). Нити хоће, нити могу да разумеју, па сам та-квима говорио: „Ви мислите (па подвлачим мислите) да смо ми (верујући и свештенство-монаштво) изгубљени, а ја тврдим (па подвлачим тврдим) да сте ви изгубљени за вечност". Зато што немају уши да чују, ни очи да виде.

А у веронауци је домаће васпитање, уз веру у Бога, са исто-ријским чињеницама — догађајима, упућивање на духовност кроз испуњавање црквених заповести.

Неки духовници незванично кажу да око један проценат нашег живља живи у духу Православља — да су црквени, дес-етек процената периодично одлази у цркву и посте одређене да-не, известан број су поштоваоци цркве, добар проценат су неза-интересовани, затим неверујући и присталице секти и јереси.

Посматрајући и општећи са посетиоцима, дајем за право је-дном нашем теологу који каже да смо ми духовно разоружана нација, да површно стојимо у вери. Да се вера свела на крште-ње, венчање и славу (ако је слава у посту, претежно се слави у мрсу). А слава је духовни ручак у част светитеља — Божијег угодника, да би посредовао код Бога за добробит дома који га слави. Међутим, код доста њих је гозба уз музику, игру, дим цигарета, догађају се и непристојне речи, чак код појединих и псовке, политичка препирања до пијанке. А чуо сам да и у ка-фани неки славе крсну славу.

И то је вера!? А многи су у завади са рођацима и комши-јама; у лажи, превари, лоповлуку, прељуби и криминалу, а и да-ље себе називају добрим верницима. Ово је последица од про шлог периода од 4-5 деценија, када је вера била забрањена а спрска православна историја и духовност сакривена, тако да су нараштаји из тог периода прихватили атеизам, светску моду и тежњу за Европом, коју је славни Достојевски описао у правом светлу, још у 19 веку. Ава Јустин, још 1966, у незаборавној Све-тосавској беседи изобличио спрску филозофију живљења. А пре њега између два рата у „Небеској литургији" пророчки пре-дсказао Свети владика Николај Жички - Лелићки.

Тако је наша невоља у незнању (у свим узрастима), како српства тако и човечанства. У незнању Христове науке, а после-дично је неживљење по њој. Хиљаде је зашто — једно је зато, хиљаде је последица а један је узрок — незнање Христове науке а ми расправљамо само о последицама, али се не враћамо узро-ку. Не да нам се.

Уверавао сам посетиоце кроз Свето Јеванђеље да је Исус Христос Бог, Син Божији и да Његова наука нуди живот вечни, а врата на која се улази су узана врата од једне, свете, саборне, апостолске цркве — Православне. Нисам позван да идем у народ да благовестим већ сам то чинио народу који је долазио у посету јер сам мислио јеванђељски да: „треба сејати — негде ће се семе примити и донети рода — једно сто, једно шесет а једно тридесет" (Мт. 13: 3-8), а пошто добрих дела немам, онда сам себе себи правдао: „цабе сам добио, цабе и да дајем", јер ако им ми не кажемо неће то сигурно чути у кафани, тржници, на спо-рстским трибинама итд.

Свим посетиоцима, који су ме питали и оним другим који нису знали шта да питају, причао сам отприлике по нешто од свега што сам написао у овој благословеној књизи. Жеља ми је била да испишем све што је неопходно да зна један наш пра-вославац — Светосавац, а незна. (Саставио сам ову књигу јер нисам знао да постоји „Православна читанка" сличне садржи-не, иначе не бих писао. Сазнао сам пред штампање другог изда-ња). Послужио сам се већ лепо састављеним текстовима, а они који су недостајали осмелио сам се да их сам напишем и већину да допуним. Па ако сам у нечему погрешио или нешто битно изоставио, „упућени" нека ми опросте (а препознати нека се ис-праве), имајући у виду добру намеру и жељу да вам све ово изложим. Пошто немам добрих дела („немам свадбено одело"), већ сам залудни слуга, па као неплодно дрво (Мт. 7:19) да не будем посечен и у огањ бачен, побојах се па умолих Бога те написах ову књигу и приносим као две удовичине лепте (Лк. 21:2) у славу Божију, на спасење оних који читају и творе и на опште задовољство.

Господ који испитује срца, и у Његовој књизи је записано оно што још није учињено, видећи моје добре намере према неупућенима удостојио ме да се већини обратим овом књигом која је и написана у славу Његову и част Пресвете Богородице и Његових угодника Светог Василија Великог, Светог Саве, Све-тог Симеона Мироточивог, Светог Стевана првовенчаног, Светог Василија Острошког и Светог Јована Кронштатског и свих Све-тих а нама на спасење. Ми смо само Божији сарадници а ово ни-је од мене већ од Бога.

— 21 —

„Не нама Господе, не нама, већ Себи дај славу а нама вечно спасење." АМИН