КРАТКА ИСТОРИЈА НАШЕ
ЦРКВЕНО ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ

Кликни на слике да увећаш

Држава Јужна Аустралија је већим делом полупустињска, сува и безводна територија. Главни град Јужне Аустралије је добио име у част краљице Аделаид (Аdelaidе), супруге енглеског краља Вилијама IV. Основан 1836. године, када је почело насељавање овога дела Аустралије, Аделаид је пети град по величини у Аустралији. Он данас броји преко 1,100.000 становника. Такође, то је најсувљи град у Аустралији, у коме влада медитеранска клима, а падавина има, углавном, у зимском периоду.

Удаљен око 20 км од обале Јужног мора и подигнут на некадашњем мочварном терену, Аделаид се налази у равници, на просечној надморској висини од око 50 м. Кроз град протиче више потока и река, од којих су највеће Торенс (Torrens) и Онкапаринга (Onkaparinga).

Аделаид је седиште многих државних и финансијских  институција. Данас је познат по многим фестивалима, производњи вина, уметности и спортовима.

*  *  *

Након Другог светског рата прва већа група Срба досељеника из европских логора, од око четрдесетак људи, након краћег задржавања у пријемном центру Батрст, стигла је у Јужну Аустралију крајем 1948. године. Крајем следеће,  1949. године, у Јужну Аустралију се уселило нових девет стотина Срба, од којих је било око двеста породица. Највећи број новодошлих су били ратни заробљеници.

Обзиром да је међу њима било и добрих фудбалера, најлакше и најпре је био основан спортски клуб Београд. Али, све више се показивала потреба за оснивањем српске цркве, у којој би се венчавали, крштавали, празнике и славе славили. Било је више састанака по овом питању. На једном од њих, на Бадње вече, 6. јануара 1950. године, присутнима се придружио и руски емигрант, протојереј Александар Јасирски, бивши парох из Панчева. Сутрадан, на Божић, 7. јануара 1950. године, организован је шири састанак Срба, на коме је изабран Акциони одбор, са задатком да најпре од других јурисдикција затражи на услугу богослужбено место. Пошто су православни Руси и Грци поставили услов Србима да се учлане у њихове парохије, Срби су се обратили Англиканцима, чији су им представници обећали изнајмљивање катедрале Св. Тројице, под условом да православни Срби најпре организују своју парохију са свештеником постављеним од надлежног епископа Српске цркве.

У то време, Акциони одбор је поседовао адресе само десетак чланова, па је шири састанак организован тек на Видовдан, 28. јуна 1950. Решено је да се о постигнутом обавести надлежни епископ Дионисије (Миливојевић) и да се од њега затражи благослов. Септембра 1950. године, протојереј Александар Јасирски се обратио архијерејском намеснику, протојереју Илији Буловану, да код епископа Дионисија издејствује декрет о његовом постављењу за свештеника Српске православне цркве у Аделаиду. „Овај декрет ми је неопходно потребан да бих могао издејствовати код аустралијских власти дозволу ради оснивања црквене општине и признања аделаидске парохије као правне корпорације”[1] - каже свештеник Јасирски.

У оквиру припрема за оснивачку скупштину, Акциони одбор, на челу са протојерејем Јасирским, септембра 1950. године, посетио је секретара англиканског епископа за Јужну Аустралију, ради информисања о начину регистрације црквене општине. Поводом ове посете, протојереј Јасирски је нагласио: „Са пуно поверења и предусретљивости он нам је дао сва потребна обавештења и затражио од мене декрет Његовог Преосвештенства Господина Епископа о мом постављењу за пароха, без којега не могу бити признат од стране власти.”[2] Епископ Дионисије је 14. новембра 1950. године, снабдео протојереја Јасирског декретом који му је дао легитимитет пред државним властима да може предузимати кораке на оснивању парохије и црквено-школске општине Српске цркве у Аделаиду.

У Споменици ове црквене општине се каже: „Половином августа 1950. стигло је писмо од епископа Дионисија и уз исто прикључена тражена акта и правила. На основу тога, сазвана је оснивачка скупштина за 24. септембар 1950.”[3] Међутим, протојереј Јасирски је, преко архијерејског намесника протојереја Булована, службено затражио декрет од еп. Дионисија 16. септембра 1950. Акт епископа Дионисија у архиви Митрополије новограчаничке у Чикагу, носи датум од 14. новембра. А у вези састанка од 24. септембра 1950. године, који се у Споменици наводи као оснивачка скупштина, протојереј Јасирски, 17. октобра 1950. године, извештава архијерејског намесника протојереја Илију Булована: „На дан 24. септембра текуће године, одржана је седница акционог одбора за оснивање српске православне црквене општине у Аделаид. Седници је присуствовало око 50 лица. Сви присутни су се сложили да је оснивање црквено-школске општине, односно парохије, у Аделаид најхитнија потреба.”[4]

У истој Споменици се каже: „На првој редовној скупштини 6. јануара 1951. усвојена су правила и општина је добила име: Српска православна црквеношколска општина Свети Сава, Јужна Аустралија.”[5] Извештај секретара црквене општине, на другој редовној годишњој скупштини, одржаној 1. јануара 1952. године, бележи да „6. јануар 1951. године представља један од најзначајнијих датума наше емиграције... Тога дана се једна група Срба, 55 на броју, састала се у просторијама Цхурцх оф Енгланд, Нортх Терраце да би потврдила већ раније донету одлуку о стварању своје црквено - школске општине и изабрала себи једну сталну управу.”[6] Може се закључити да је седница, коју је Акциони одбор сазвао за 24. септембар 1950. године, са присутних 55 чланова, за оно време заиста представљала импресиван скуп, који је донео одлуку „...да је оснивање црквено-школске општине, односно парохије, у Аделаид најхитнија потреба”[7] - како наводи прота Јасирски.

Правила ове црквене општине прочитана су и усвојена на ванредној годишњој скупштини 18. марта 1951. године.[8]

Протојереј Александар Јасирски је био парох српској заједници у Аделаиду од 14. новембра 1950. до 24. јуна 1951. године, када га је заменио јеромонах Георгије (Ђонлић). Свештенику Јасирском је потом, на личну молбу, додељен канонски отпуст 4. септембра 1951. године.[9]

Постављање јеромонаха Георгија за пароха у Аделаиду, било је проблематично. Пре његовог доласка у Аделаид, члан црквене општине „Ратко Мандић је обавестио присутне да се налази један наш јеромонах у Бонегили у логору, који је недавно стигао из Немачке, али је он истовремено обавестио и о проблему који дотични јеромонах има: да је отац Георгије Ђонлић јеромонах, и као калуђер се оженио.”[10] Упркос томе, „из бојазни да наш црквени живот не стане”,[11] донета је одлука да он почне да врши свештеничку дужност привремено, док не добије одобрење од епископа Дионисија из Америке.

Шта је све томе претходило, данас је врло тешко утврдити. Изгледа да је архијерејски намесник, протојереј Булован, на такву одлуку најпре ставио забрану. У рукопису књиге Историја, ове црквене општине, од члана оснивача Бранка Узелца, наводи се писмо, од 25. фебруара 1951. године, у коме епископ Дионисије каже „да се Ђонлић има сматрати рашчињеним” и уз то писмо, епископ Дионисије прилаже копију свог решења од 2. фебруара 1951.[12] У свом акту од 14. марта 1951. године, Управи црквеношколске општине Св. Сава, Аделаид, епископ Дионисије каже: „Што се тиче ...вашег тражења да вам за свештеника поставимо јеромонаха Георгија Ђонлића, овим вас извештавамо да ни у ком случају не можемо јеромонаха Георгија Ђонлића поставити за свештеника нигде, јер се оженио и тиме прекршио своје монашке завете, а такође, и сам је молио да му се одобри иступање из клира и из свештенства. Ми смо му то одобрили и више не може служити и вршити свештеничке дужности.”[13] Из поменутог извештаја секретара црквене општине, на другој редовној годишњој скупштини 1. јануара 1952. године, сазнајемо да је ова црквена општина епископу Дионисију упутила протест због таквог решења, „да је наше највише црквено представништво у Америци примило око 400 сличних протестних писама, и да је правда ипак победила.”[14] Рукопис Историје[15] ове цркве наводи касније писмо епископа Дионисија, од 1. маја 1951. у коме он повлачи своју одлуку о рашчињењу Ђонлића и даје разлоге за то, али нисмо успели да пронађемо оригинал овог акта. На крају, епископ Дионисије је, 2. септембра 1951. године, ипак одобрио да јеромонах Георгије може обављати дужност пароха. Недељу дана касније, слично одобрење је послао и протојереј Булован.[16]

Можда је томе допринео и претходни извештај јеромонаха Георгија епископу Дионисију, за месец август 1951. године, где он не спомиње своју личну ситуацију, али изражава задовољство због већ остварених циљева у парохији. Он наводи да је најпре основано Коло српских сестара, донета су и усвојена правила Кола, затим је основан црквени хор и црквена школа, потом је сачињен план верске наставе, образована библиотека српске цркве, итд.[17]

Тако је, упркос проблему са парохом, током следећих неколико година, настављен започети рад на организовању парохије и црквене општине. Али, не без препрека и даљих искушења: „...политичке групе, које су биле око цркве... све су се бориле која ће да предузме вођство у управи црквене општине! Нормално, то је отежавало рад и свештенику и управи, и због тога, опет, као и претходне године, било је неколико ванредних скупштина и промена управа.”[18]

Након што су неколико пута мењали места за богослужења и састанке, црквена општина је, 1953. године, склопила уговор са конгрегистичком заједницом о изнајмљивању на пет година једног њиховог старог храма. Храм су, на Духове 1953. године, осветили протојереј Илија Булован и свештеник Светозар Секулић, оба из Сиднеја.

Мада је било и ранијих покушаја који нису уродили плодом, током 1953. године је организована и недељна школа при црквеној општини, за коју је најзаслужнији био Радомир Стојановић, учитељ по професији.

ПИТАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ

Годишња скупштина, децембра 1953. године, између осталог, расправљала је и о одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, којом се,  у смислу чл. 55 т.12 Устава Српске православне цркве, управа над црквеним и мисијским подручјима у дијаспори враћа у надлежност српског Патријарха у Београду.[19] Примивши обавештење о томе, управа црквеношколске општине у Аделаиду је донела одлуку: „Да се детаљно простудира Акт Њ. Светости Патријарха Викентија... и писмо од архијерејског намесника за Аустралију, проте Булована, у коме саветује управу да се стави под јурисдикцију Патријархову... Када је секретар прочитао Акт од Патријарха Викентија и архијерејског намесника о. Булована, настала је жучна дискусија. Нису тражена решења, него су се одмах виделе две групе и два различита мишљења.”[20]

Жучна дискусија у заједници и подељеност по питању јурисдикције, су се наставиле до годишње скупштине, 11. децембра 1955. Тада је, како изгледа, не баш радо, већином гласова донета одлука да црквена општина прихвати јурисдикцију Патријарха и Светог синода. Након ове одлуке, двадесетак чланова је демонстративно напустило скупштину, док су други били веома резервисани. „На овакво расположење... имали су утицаја емигранстки листови из Америке и Канаде који су, у то време, доносили врло неповољне вести о посетама разних верских комисија, државама изван Југославије. Нарочито је истицана комисија коју је предводио ондашњи епископ моравички Герман...”[21]

Као што смо навели у поглављу о расколу, чињеница је да је нерасположење поводом промене јурисдикције било присутно и у другим црквеним општинама. Током ратних година и након њих, све до 1952. године, по овлашћењу Синода СПЦ, епископ Дионисије је био опуномоћен да води духовно старање о свим мисионарским подручјима изван своје, Америчко-канадске епархије. Он је потом, много учинио на збрињавању и организовању избеглица и досељеника који су му се по завршетку Другог светског рата, као надлежном епископу, обраћали у вези разних црквених и  других потреба. Због тога су и у Аустралији многи Срби епископа Дионисија доживљавали не само као привременог управитеља, већ као свог епархијског Архијереја. Враћање дијаспоре, односно мисионарских подручја ван граница Југославије, Патријарху српском на духовно старање, још тада је од многих доживљено више као чин притиска комунистичких власти, односно верске комисије, него као законски поступак заснован на Уставу СПЦ. Слаба обавештеност и организованост, уз отсуство редовних комуникација, прецизних, практичних инструкција и обавештења, недовољна коресподенција, владале су на обе стране. А то није била само последица комунизма у земљи. То чак није било ни нешто ново, што се појавило тек након Другог светског рата. За цео почетни период Српске цркве у расејању су врло карактеристичне речи св. владике Николаја из његовог извештаја Светом архијерејском сабору СПЦ, од 13/26 јуна, 1921. године. Поводом његовог боравка међу Србима у Америци он извештава Сабор: „Најзад, морам да признам да ми, с ове стране океана, немамо никакво морално право да строго судимо, а још мање осуђујемо наше свештенство и народ у Америци због његових каквих недостатака и несавршенстава. Тако се мало пажње поклањало њима одавде, тако слабо кореспондирало са њима и тако нехато односило према њиховој судбини, да је грешно отворити уста и говорити о њима другачије него похвално!” [22]

По питању јурисдикције у Аустралији подељеност мишљења није била краткотрајна. Одређено незадовољсто и неповерење, половином педесетих година, касније се показало као почетак расцепа. На годишњој скупштини 30. децембра 1956. године, донете су одлуке о формирању фонда Самопомоћ, и о куповини два плаца на Порт Роуд-у, на којима би се евентуално, зидале црква и сала. Црквена општина је тада имала око 280 чланова. Следеће две годишње сукупштине су претежно разматрале начин исплате купљених плацева и планове изградње на њима. Тада су се међу члановима формирала два мишљења: једни су били за то да се зида нова црква, а други да се купи стара конгрегистичка црква, коју су изнајмљивали у градској четврти Хајндмарш. Гласање по овом питању је обављено на ванредној скупштини 29. септембра 1957. године, са резултатом да је већина била за куповину старе цркве. Расправа о томе, да ли купити стару или зидати нову цркву, потрајала је и следећих неколико година. Поново је одржана ванредна скупштина 5. априла 1959. године, на којој је такође већина била за куповину. У то време за пароха ове црквене општине је дошао свештеник Милан Радојевић. Упркос одлукама ванредних скупштина, међу члановима два табора дошло је до све већих неслагања. Због насталих несугласица је архијерејски намесник прота Булован, на редовној годишњој скупштини 29. децембра 1960. године, разрешио вођство обе групе и поставио привремено поверенство. Сазвана је још једна редовна годишња скупштина за 1. јануар 1961. године, којој је, поред пароха Милана Радојевића, присуствовао и архијерејски намесник. Скупштина је изабрала управни одбор, на челу са председником Димитријем Николићем, али вођство оних који су били за куповину није присуствовало овој скупштини.

Како није било изгледа да се две стране сложе, чланови су 26. јуна 1961. године, затражили правну помоћ. Несугласице су решене судском одлуком да група која жели да зида цркву добије два плаца на Порт Роуду, а група која је за куповину, да добије стару цркву у Хајндмаршу.

 Још један догађај је допринео дубљем раздору. Наиме, на заседању свештеничке скупштине у Сиднеју, од 26. до 28. августа 1961. године,  саопштено је „...да је, решењем Њ. светости патријарха српског Г. Германа, П. Бр. 113/60 од 13. децембра 1960. године, стављена забрана свештенодејства јеромонаху Г. Георгију Ђонлићу. Црква позива своју верну децу у Аделаиду да се окупе око свог новог пароха, протонамесника Г. Славка Субића, и да му пруже пуну подршку у његовом пастирском раду.”[23]

Четири месеца касније, 24-26. децембра 1961. године, на првом заседању Савета при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, „Петар Лазаревић, Бранко Узелац и прота Славко Субић су јасно потврдили очајно стање код нашег света у Аделаиду, где су мирјани у толикој мери завађени, да кум са кумом, син са оцем и пријатељ са пријатељем не говоре, па је потребно то болно стање лечити. Запажена је изјава Стојана Жарковића... Он наводи да није била никаква тајна да се у Аделаиду населио ожењени калуђер и продужио да обавља свештеничке дужности. Знајући да је починио највећи грех, као интелигентан човек, он је већ тада предвидео да то неће моћи да иде у бесконачност, те је због тога, још тада, смишљено и плански завео представнике тадање црквене општине и регистровао цркву као Äнезависну српску црквуÄ. А, да се то зло не би поновило и код других ЦШО, извештава како су Правила ЦШО у Аделаиду, од стране г. Ђонлића на енглеском била написана онако како су конвенирала само њему, а на нашем језику сасвим у другом смислу написана и показана Управи.”[24]

По овом питању је донета резолуција, која гласи: „Савет при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, поздравља пресуде Црквеног суда за Аустралију и Нови Зеланд, бр. 26 из 1961. године, и Великог црквеног суда ЦС Бр. 22 Зап. 19, да бившег јеромонаха и пароха у Аделаиду, Георгија Ђонлића, коначно лишава свештеномонашког чина и враћа у ред световњака. Савет даје пуно признање и подршку црквено-школској општини Св. Сава, на челу са председником г. Димитријем Николићем, и упућује позив свим припадницима Српске православне цркве у Аделаиду, да се окупе око јединог српског православног пароха, протонамесника Славка Субића.”[25]

Упркос свих ових решења и пресуда, бивши јеромонах Георгије Ђонлић је остао парох у Аделаиду, у независној црквеној општини у Хајндмаршу, до 1964. године. У међувремену, било је покушаја да се он смени. На поменутом Првом заседању Савета при архијерејском намесништву, 24 - 26. децембра 1961. године, делегат црквено-школске општине Св. Сава у Аделаиду, Бранко Узелац, истакао је да, по доласку проте Душана Поповића, Георгије Ђонлић није хтео да му преда парохијске дужности. Такође је одбио да преда дужност и свештенику Милану Радојевићу, „изговарајући се како је овај млади свештеник још неупућен и не зна да се сналази, па је потребно да га он поучава.”[26]

Најзад и најдубља подела у Аделаиду створена је појавом раскола у Српској цркви 1963. године. Клима расцепа, пренета из Америке, битно је утицала на додатну поделу у црквено-школској општини и парохији Светог Саве у Аделаиду. Након тога, поводом случаја бившег јеромонаха Георгија Ђонлића,  Црквени суд Слободне СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд „...донео је решење: Да се примени решење Епархијског црквеног суда Америчко-канадске епархије, по ком се њему забрањује вршење свештених обреда и не сматра се свештеником. Обавестити народ и чланове општине у Аделаиде да он није свештено лице и замолити их да га не примају као таквог.” [27]

1-3 Марy Стреет, Хиндмарсх СА

Као што смо већ поменули, у православној српској заједници у Аделаиду су се неколико година сукобљавала опречна мишљења да ли зидати нову цркву или откупити стари храм конгрегистичке заједнице. Овај спор је изазвао поделу међу члановима црквене општине и парохије. Било је покушаја да две стране дођу до решења, али без успеха. Стари конгрегистички храм је ипак купљен током 1958. године, док су плацеви купљени око годину дана раније, почетком 1957.

У том периоду постављен је и нови парох, Милан Радојевић, који је покушао  да помири и састави завађене стране, али је и он доживео неуспех. Остао је кратко време и потом напустио Аделаид.

Помоћ је на крају, затражена од правних лица. Судском одлуком из 1961. године, несугласице су решене тако да група која жели да зида цркву добије два плаца на Порт Роуд-у, а група која је за куповину, да добије стару цркву у Хајндмаршу. Тако је свако добио оно што је желео, али су и размимоилажења између две групе из првобитне црквене општине, постала већа.

Изгледа као да је у току овог спора група, која је желела да откупи стару цркву у Хајндмаршу, 1960. године затражила и добила пријем у Америчко-канадску епархију, од епископа Дионисија. „Одмах по повратку Америчко-канадској епархији 1960. године, формирана је, при црквеној општини, женска секција Српска мајка, која је имала улогу данашњег Кола српских сестара.”[28] - каже се у Споменици ове црквене општине.

Након вести о суспендовању епископа Дионисија, сазвана је ванредна скупштина, која је једногласно донела одлуку „...да се стави директно под јурисдикцију америчко-канадског епископа Дионисија.”[29] Одбор за резолуцију је 10. јуна 1963. године, објавио текст у коме се каже: „Да је ова општина још пре три године прозрела намере Патријаршије у Београду и одбила да сарађује, било са њом директно, или преко њених представника у Аустралији.”[30] „Исте, 1960. године, ова општина је била примљена поново под јурисдикцију Америчко-канадске епархије и Њ. Пр. епископа Дионисија.”[31]

Епископ Дионисије је посетио ову црквену општину 3-9. новембра 1964. године и том приликом рукоположио њеног будућег свештеника Драгољуба Петковића. Током исте године, купљено је земљиште у Меилору (Mailore), које је потом освећено 29. новембра 1965. На њему је касније сазидан дом и кућа. Имање се употребљава за излете.

            Почетком седамдесетих година, стара и дотрајала црква у Хајднмаршу је срушена, да би се на истом месту изградио храм посвећен Светом Сави. Градња је трајала од 1974. до 1976. године.  Храм и малу салу је осветио епископ Димитрије, уз саслужење месног пароха Драгољуба Петковића, 17. октобра 1976.

Иконостас од храстовине је  1976. године израдио Благоје Јовановић, у Аделаиду. Иконе за њега је осликао Перо Баждаревски, такође из Аделаида. Како су ове иконе биле врло скромне израде, оне су 2003. године замењене новим иконама, које  је израдио Милорад Цветковић, иконописац из Ниша. Храм Светог Саве на Хајндмаршу за сада нема фреске.

Свештеници Милан Радојевић и потом Илија Николајенко, служили су извесно краће време Богу и верном народу у овој црквеној општини, али је, као што смо рекли, бивши јеромонах Георгије Ђонлић ипак остао да 1964. године, када га је заменио протојереј Живко Поповић, до маја 1969. године. У време службовања протојереја Живка Поповића, маја 1966. године, основано је при овој црквеној општини Коло српских сестара Краљица Марија. Оснивач Кола је била Зорка Поповић, супруга свештеника. Слава Кола српских сестара је Успеније Пресвете Богородице. 

Социјални клуб при овој цркви је основан 1964. године, а каснијих година и Удружење српских пензионера Хајндмарш. При црквеној општини основано је и хуманитарно друштво Самопомоћ, које је касније прерасло у самосталну организацију под називом Српско добротворно удружење (Serbian Welfare Assocoation).

Протојереј Драгољуб Петковић је ступио на дужност августа месеца 1969. године. Службовао је, без прекида, до 4. августа 1998. године, када је пензионисан. Њега је 1998. године заменио протејереј Славко Кашиковић, који је до данас  парох на Хајндмаршу.

Парохијски дом је купљен 1998. године, пошто је претходно продан стари парохијски дом, у коме није становао ниједан свештеник. Црквена општина поседује две сале: мања је саграђена 1976. године, а велика црквена сала је изграђена 1986.  године.

Од оснивања црквене општине и парохије у Аделаиду, било је више покушаја да заживи недељна школа за српски језик и веронауку. Школа је током педесетих година радила повремено, да би поново била организована 1966. године. Први учитељ недељне школе при овој парохији био је Рака Стојановић. Од тог времена до данас, деца овде уче да пишу и читају ћирилицу и стичу основна знања из српске историје, веронауке и других области. Просечан број ђака није увек исти и креће се 30-50 деце. Фолклорна група Равна Гора окупља у своје три групе око шездесеторо деце, што је за ову црквену општину успех и велико богатство.

Историјат наше црквено школске општине не би био потпун да не споменемо нашу братску црквено школску општину Свети Сава па вам доносимо и овај текст из истоимене књиге ''Историја СПЦ у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци'' (Сиднеј, 2007) аутора прот. Србољуб Милетић и протођакон Станимир Спасић. Како каже отац Србо да је Бог окренуо наше муке, свађе и тешкоће на добро па сада имамо двије праволсавне цркве у Адлелаиду и сви смо велома поносни на обадвије.

ВУДВИЛ ПАРК, ЈУЖНА АУСТРАЛИЈА

675 Порт Рд. Воодвилле Парк, СА

Део чланства, који је судском одлуком из 1961. године добио два плаца на Порт Роуду, кренуће потом у изградњу сопственог црквеног живота. Једна капела и мала црквена сала представљали су скромни црквени центар ове групе православних верника, који су, након раскола из 1963. године, остали у јединству са Српском црквом.

Доласком нових Срба досељеника, током шездесетих и почетком седамдесетих година, број чланова ове цркве је постепено растао, а парохија и црквена општина се развијале. Многи од нових досељеника су у почетку мислили да ће се, чим стекну довољно новца, вратити својим кућама у Југославију. Мећутим, родиле су се нове генерације, засновани нови бракови и нови домови. Осетила се потреба за подизањем већег храма за ову Српску православну црквено-школску општину.

Боравак специјалног изасланика Светог архијерејског синода СПЦ, Епископа далматинског Стефана (Боце) у Аделаиду, искоришћен је да се започне са градњом. Епископ Стефан је, 24. јануара 1973. године,[32] у присуству великог броја верника и државних представника, осветио темеље за нови храм. Радови на изградњи, данас највеће српске цркве у Аустралији, трајали су готово десет година. Између многих који су прилагали у раду и новцу, значајну помоћ у подизању храма Св. Саве у  Аделаиду, пружили су Љубо Бешир, Дмитар Травар, Милош Кесић, тројица браће Јурковић и многи други.

Током 1978. године из Грчке су наручени полијелеји, као и већина ствари и предмета у овом храму. Иконостас у дуборезу је ручни рад монаха Емилиана, израђен у манастиру Симона Петра на Светој Гори. Иконе за иконостас је израдила Вероника Ђукановић из Београда. Организација Српска братска помоћ је у ливници Поповић у Београду наручила звоно тежине 500 килограма, које се први пут огласило са храма 1984. године. Кум звона је био Раде Васиљевић.

Док је још трајала изградња храма, на Ускрс 1978. године, епископ Николај је положио повељу и осветио темеље велике црквене сале за око 800 особа, са канцеларијама, учионицама и пропратним просторијама.[33]

Троносање новог храма је обављено 20. марта, 1983. године, у присуству великог броја верника из Аделаида и околине. Чин освећења су служили Епископи жички Стефан, средњезападноамерички Фирмилијан, далматински Николај, грчки епископ у Аделаиду Језекиљ и аустралијско-новозеландски Василије, уз саслужење седам свештеника и архиђакона Викентија из манастира Св. Саве у Илејну. По освећењу је служена Света архијерејска литургија, на којој је одговарао мешовити хор из Аделаида. У име Англиканске цркве свечаностима је присуствовао аделаидски архиепископ К. Рајнер, а у име владе Јужне Аустралије министар Ц. Самнер, представник општине М. Р. Дајер и други званични гости.

После богослужења приређен је пријем у мањој сали, а потом свечани ручак за 800 званица. На ручку је госте поздравио председник црквене општине Бранко Максимовић. У име Епархије госте је поздравио Епископ аустралијско-новозеландски Василије, а у име парохије говорио је надлежни свештеник Чедомир Видеканић, кога је његов Архијереј тога дана произвео у чин протојереја. Осим њих, такође су говорили: министар Ц. Самнер, епископ Стефан, архиепископ Рајнер, епископи Фирмилијан и Николај, председник општине и кум Љубомир Бешир, протојереј-ставрофор Славко Субић и други.

Велика црквена сала, започета 1978. године, постала је својеврсни Српски црквени центар са канцеларијама, учионицама за верску наставу и просторијама за састанке. У непосредној близини је такође изграђен и солидан парохијски дом за свештеника. Сва ова здања, са храмом, подигнута су трудом и прилозима верних Срба ове парохије и црквене општине, залагањем свештеника протојереја-ставрофора Славка Субића и протојереја Чедомира Видеканића. Цркву је фрескама живописао иконограф Драган Марунић, од новембра 1988. до маја 1989. године. У раду су му помагали Слободан Шоргић, Бобо Арежина, Милош Кесић и Србијанка Рајић.

У организацији Покрета српских четника при овој црквеној општини, прилозима Срба широм Аустралије, испред центра је подигнут споменик ђенералу Дражи Михаиловићу, у природној величини.

 Школа при црквеној општини је радила са променљивим успехом. Последњих десетак година просечан број ученика је око 100.

Коло српских сестара Света Јелена деценијама неуморно ради и помаже у овој српској православној заједници. Оно такође финансира и радио час Глас Цркве, који се емитује једном недељно у Аделаиду, захваљујући труду пароха Милорада Јовчића, Јованке Узелац и Илије Петровића.

---------------