SVETI-SAVA.ORG - Devet leta strašnog geta

ПОЧЕТНА

Devet leta strašnog geta

Saturday, 25 October 2008

Izvor: novosti.rs BODLJIKAVE žice, sad uvijene u koturove, okačene o zidove kuća, na svakom ćošku srpske ulice. Pitamo se koja je razlika bila dok su ove žice bile s kraja na kraj puta, razvučene.
- Nema razlike - odgovaraju Srbi. - Sad nam liče na omče. I da ih sasvim uklone, žice ostaju u nama. U dušama naše dece.
Orahovac, Metohija, u potpunom albanskom okruženju, u prečniku od jedva 300 metara, devet i po godina bore se da ostanu Srbi. U svojoj veri, na svojoj zemlji. Danas ih je oko 450. Pre potonjeg rata bilo ih je oko 6.000.
- Ovo što vidite, ovo je naš krug slobode - kaže Dejan Baljošević. - Istina o našoj sudbini teško se provlači kroz žice i rešetke. I kad se provuče, nema dodira. Nema odgovora. Ipak, osećamo se manje usamljeni, a opet nespokojni.
Krug slobode se steže, svakim danom sve je uži. Ružica i Spasoje Milić, dok govore, stavljaju prst na usta. Kuću do njih, srpsku, kupio je Albanac. Prozori odozgo, gledaju na zgarište njihovog bivšeg doma.
Deca?
Kažem sinovima: „Molim vas, ne dolazite“.
- Ako umrem, neka me sahrani ko stigne - govori Spasoje. - Kakav je to život: da si srećan što ti deca nisu tu. Ima li od toga ičeg goreg?
Milići su nekad imali vinograde, tu, nadomak, u njihovoj metohijskoj zemlji boje bakra. Danas su im i vinogradi nedostupni, kao i ostalim srpskim domaćinima. Milići sad kupuju grožđe sa svojih vinograda „za slavu barem da imamo“.
Milorad Šarić, predsednik srpske opštine Orahovac kaže nam:
- Dve trećine naše imovine je u rukama Albanaca.
A on, sam, prognanik je sa svog ognjišta, na 50 metara odavde bio je njegov dom, danas tuđi.
- Niko mi ne može oteti pogled - kaže Milorad, dok zajedno pratimo ptice koje se spuštaju na krov njegove, otete kuće. - Taj pogled je moj život. Ako bih se odavde odmakao, bilo bi to kao smrt.
Do dugo u noć orahovački Srbi pričaju nam o otetoj blagodetnoj zemlji, metohijskoj. Kažu: najslađe grožđe zrelo je u njihovim vinogradima. Najsočnije jabuke u voćnjacima. Najkrupnija pšenica, belica, u njihovim njivama. A, sad?
- Živimo od sećanja u ovom getu. Taj miris ima oblik i boju naših nekadašnjih života. A kada je čovek samo miris i samo boja, svejedno mu je da li će osvanuti.
Komšije, Albanci, slušamo priču, primirili se. Pritajili.
- Postigli su cilj, svoju nezavisnu državu, a dokle će da nas podnose... ko to zna - govore nam srpski domaćini.
Ovde, u Orahovcu, pamte se se mnoge strašne godine: od Prvog i Drugog, do potonjeg rata... do danas. Naviru sećanja kako su se žene krile od sudbine „crne hronike“, koju je najbolje opisala Cisana Murusidze. Pa, osvrt na kontrarevoluciju: Srbi su se tada zatvarali u kuće, šaputali da im se jezik ne čuje, a znali su da ne smeju da dozvole da im deca izgube identitet.
- Bili smo svesni da moramo da očuvamo suštinu bića naše dece - kažu nam. - Znali smo i to da ne možemo večito da živimo u kavezu. A, eto, još u njemu živimo.
U leto 98, govore potom, Orahovac je bio prvi na udaru kada su Albanci zakovitlali ognjem i mačem. Kidnapovano ih je 66. Ubijeno 18 Srba. U leto ž99, novi pogrom. Pa, u proleće 2004. opet krv. Opet pritisci da se isele. Tada je Međunarodna vojska mira, koja taj mir nije sačuvala i razvukla one žice, opasala Srbe. U njih zatvorila srpske porodice. Žice su bile i oko drevne crkve Uspenja Bogorodice, gore u vrhu grada, i u njoj je narod potražio utočište.
- Opet ćemo vas zatvoriti u crkvu - stalno oživljavaju Albanci ovu staru poruku, a sve je praćeno novim kamenicama na srpski konvoj, jedinu vezu sa svetom, koji dva puta nedeljno, od Orahovca do Mitrovice i nazad, vozi Srbe. Te kamenice su poletele i pre neki dan.
Zato je sve manje Srba u Orahovcu. Jedan, koji se vratio, tek da samo zagrli roditeljski prag, govori nam:
- Ako ti ovde ubiju dedu, ubiju oca... smeš li da dočekaš da ti se tu dete rodi. Ovi što su ostali junaci su. Ja nisam. Nisam izdržao.
Jeziva zbilja orahovačkih Srba, devet i po leta - geta. Slike i priče, pogledi i pokreti, strah od novog jutra, noći bez sna. I, u jednoj od tih noći u kojoj smo se zatekli u Orahovcu, taman da sklopimo oči, kad pred zoru, razleže se glas mujezina. Prvo jedan, a onda mu se pridružio drugi, sa nove džamije, koja nikad pre nije bila tu. Pogled u časovnik: tek minuo četiri sata. E, tek tada nema ni trunke sna.
- Jaki smo, sve možemo da izdržimo, a da li ćemo ovde opstati, to ne zavisi samo od nas - kaže nam ujutro Dejan Baljošević. - Želimo da ostanemo, mnogo smo toga prebrodili, ostali su ožiljci. Ali, šta je to za neko novo jutro, ovde na svome?
Prva kafa, posle neprospavane noći, sa sveštenikom Veljom Stojkovićem, u porti drevne crkve. Ovde su tragovi srpskog trajanja, duboki 11 vekova. Čekali smo taj udar zvona. Nije ga bilo.
- Čekamo kovčeg sa mrtvim Krstom Stanojevićem, tiho će sveštenik. - Kidnapovan je pre devet godina, a pre neki dan ga identifikovali... Mi stalno neke kovčege čekamo. I tu, u porti crkve, sahranjujemo naše mrtve. I groblje su nam oteli.
Sveštenik ćuti. Dugo ćuti.
- Opet trpimo: i opet - kaže. - Samo da bismo ovde trajali. Nama je borba za opstanak u genima. Uostalom, ovde je naša zemlja, ovo je naše parče Srbije. Šta će biti posle? Naša sudbina, na žalost, kao što nema nijedan narod na svetu, nije samo u našim rukama.
Iz crkvene porte, spuštamo se, jutrom, pored srpskih domova. Na sve strane, mrtve kuće. Vetar duva kroz njih. U prozorima senke. Senke, posle promiču kaldrmom. Preko ograde jedne od tih kuća, šljivova grana pružila se preko ograde. I voćka, kao čovek, traži dodir.
Deci, u prolazu, visoko grane. Počinje prva smena u OŠ „Vuk Karadžić“. Nigde toliko tišine pre jutarnjeg zvona. Pedesetoro dece, ćuteći, odlazi na nastavu. Iz Velike Hoče, autobus sa decom, u rešetkama. Strah od novih kamenica je svakodnevica. Tu svakodnevicu deca prenose na crtež, u sliku. Na stotine slika sa kojih bodu žice, guši dim, prži plamen.
Zorica Moravčević, majka, kaže:
- I olovci puca srca od tog bola.

Sloboda: krug od trista metara.
Put: kamenica i kovčezi.
Zora: mujezin kao budilnik.
Deca: i olovci puca srce.
SeĆanje: bilo je i teže,
izdržali smo.
Poruka: borbu za opstanak
imamo u genima