"Хај, што Србин
јоште живи - крај свих зала,
песма га је одржала - њојзи хвала!"
(Јован Јовановић-Змај)
У овој рубрици
желимо да представимо ауторске пјесме чланове наше црквено школске
општине Хајндмарш које су настале као резултат носталгије, туге и сјете
за родним крајем.
НАША СУДБА
Остављамо кости своје
по земљама туђег света
Верни своме идеалу
Свесни жртве и завета
Изгубљени нисмо били
Ми смо знали шта смо хтели
Верни круни и народу
Мученичке венсе плели
Судбина је наша тешка
Испијамо горку чашу
И до краја без роптања
Сносићемо судбу нашу
Брана Мемедовић Дробњак
Пјесма написано прије много година а посвећена четничкој имиграцији.
Из књиге ''Долазак Срба у Аделаиде'' Издао: Литерарни Фонд Српске
Заједнице Аустралија
Последњи пут ажурирано ( Friday, 05 September 2008 )
Звездо моја на висини, Што те чува месец млади. Ти завичај драг ми видиш, О, па реци шта ми ради Кућа моја у даљини?
Јел' унео Божић-Бата И у моју кућу злата, Скромна злата, радост коју, Да утеши дом сиротан И старицу мајку моју?
О реци ми, звездо мила, Јел' на дому све ми здраво? Зову л' деца ујка свога Да им доде из даљине, Да "Рождество" мило чује И божићне песме њине?
... К'о да видим избу малу Гдено слушах негда бајке, Па к'о жижак да му пуцка Пред иконом Богомајке.
К'о да чујем себе сама Где пијучем:"Слатка мамо, Де још мало проспи сламе, Да се боље ваљушкамо".
Па и бадњак к'о да видим, Где га с вином моји гасе: А с улице к'о да чујем Вертепаша јасне гласе.
К'о да видим цело село, Куће где му с брда вире, Па кроз окна у ноћ жмире. К'о да видим снежак деб'о На кровове што је пао, И да чујем фијук ветра што се путем затрчао.
Затрчао цркви танкој, Спрам месеца што се блиста, Где ће сутра да запоје православни славу Христа!
Све то кроз сан к'о да видим! Драг ми тада Божић био! А где, данас, у туђини, жалосно ме оборио.
На срце ми туга пала, Чело муте многи јади, А мајчине руке нема Умиљато да ме глади.
Никог нема да ме пита Како Божић божићујем. О, па барем - на утеху - О својима што да чујем.
Да л' бар они не тугују, Но радошћу срца снаже, Али ко ће да извести? Али ко ће да ми каже?
Звездо моја на висини што те чува месец млади, Ти завичај драг ми видиш, Ти ми реци шта ми ради Кућа моја у даљини?
(Пјесник: Јован Грчић Миленко)
НЕК ВИДИ ДУШМАН
Thursday, 20 December 2007
НЕК ВИДИ ДУШМАН
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.
Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?
Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!
Владимир
Васић
(1842-1865)
Ми знамо судбу...
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставит нико!
Народ је ови умирати свико –
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинаска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Алекса Шантић
(1868-1924)
Орао
Близо до неба гора је чарна,
не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна -
Презро је давно презрени свет.
По тамној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с' чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.
Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капље земаљски мрак.
Ђура Јакшић
(1832-1878)
РЕЧИ СА МРАМОРНОГ КАМЕНА НА ГАЗИМЕСТАНУ
Thursday, 20 December 2007
РЕЧИ СА МРАМОРНОГ КАМЕНА НА ГАЗИМЕСТАНУ
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.
ПЕСМАРИЦА 
