ПЈЕСМЕ ИЗ ТУЂИНЕ

"Хај, што Србин јоште живи - крај свих зала,
песма га је одржала - њојзи хвала!"
(Јован Јовановић-Змај)

У овој рубрици желимо да представимо ауторске пјесме чланове наше црквено школске општине Хајндмарш које су настале као резултат носталгије, туге и сјете за родним крајем.

Странице: 1 - 2

НАША СУДБА

Остављамо кости своје
по земљама туђег света
Верни своме идеалу
Свесни жртве и завета

Изгубљени нисмо били
Ми смо знали шта смо хтели
Верни круни и народу
Мученичке венсе плели

Судбина је наша тешка
Испијамо горку чашу
И до краја без роптања
Сносићемо судбу нашу

Брана Мемедовић Дробњак

Пјесма написано прије много година а посвећена четничкој имиграцији.
Из књиге ''Долазак Срба у Аделаиде'' Издао: Литерарни Фонд Српске Заједнице Аустралија

ВРАТИЋУ СЕ ЈЕДНОМ

Вратићу се једном кад весници широм
огласе крај бура и снегова белих
И када настане чекање са миром
Да Вишњи дарове природи издели.

Вратићу се једном кад пролеће прсне
И бледи кукурек висибабом вирне,
Кад све новим сјајем из снова васкрсне
И сва људска срца осмех среће дирне.

Вратићу се једном кад плави мај стигне
И распе тонове својих финих жица
И кад благ развигор све из сна подигне
Уз весели жагор раздраганих птица.

Вратићу се једном кад млада чобанка
З брда завичајних слободарку вине
И кад пред зрацима великог осванка
Звек ропских окова у неповрат мине.

И онда ћу први сан мирно уснути
И прољетни сутон склопиће ми зене
Уз песму што ће се са тамјаном вити
И осмејак душе срећом озарене.

Аутор; Милица Миладиновић Из збирке пјесама ''Посматрања и искуства''
Пјесма се такођер односи на четничку имиграцију.

ПРЕД РАСПЕЋЕМ

На ТУЂИНСКОМ друму пред распећем стојим
И Христове ране ве' стоти пут бројим...

О, како су сличне наше ране, Христе!

Као Ти и ја сам за кесицу сребра
од неверног брата издат ко' од Јуде.
И моја су копљем прободена ребра,
кад сам руком брата гоњен с' родне груде
и бирао живот изгнаног ил' себра
И од како светом свој тешки крст носим
и душмани бичем шибају ми плећа,
листа тужних лета постаје све већа,
а помоч ниоткуд ни сневана срећа.

Носећи у души Тцој измучени лик,
преосталом снагом из груди уморних
ја сам доивао неверног брата
и немоћне руке пружао за спас.
Ал' над разбојиштем грешног људског рода,
као некад кад си Ти за свет страдао,
пуст и без одзива остаде мој глас.

Сам безречан стојим насред туђег друма
и грешничких стопа слушам бат.
И док тмурним даном, хладним и магленим,
са бакарног торња пољем крто бије
глагољиве мисе праштајући сат,
ја мислима тонем над лутањима људи
и слушам патње из сопствених груди.

За кога је Исус себе жртвовао
и ради чега је на голготској стази
под храстовим крстом безброј пута пао?

Аутор непознат

 Под туђим небом
 
 
Путеви су наши драчом покривени,
Увеле све наде ко на мразу цвеће
Животи су наши болом измучени,
За хоризонт зашло сунце наше срече...
 
По међама туђим наша гробља ничу,
Одбегле радости које срца снаже,
Нови нам видици спасењем не кличу,
Узалуд молитве помоћ неба траже.
 
У туђини ледној ми смо изгубљени,
Ко заточеници проводимо дане,
Видици пред нама сви су замрачени,
Док чекамо тужни зору да нам сване.
 
А како је тешко време што носимо,
Безпућен туђине,без брата и друга,
Док судбини храбро пркосимо,
Пред нама је мрачна неизвесност дуга...
 
Али ми се нисмо ништа изменили,
Још храброст у нама угаснула није,
Болови су наша срца челичили
Чекајући сунце да нас све огрије.
 
И док груба стварност прети да поруши
Све најлепше снове и наша надања,
Ми са новом храброшћу у срцу и души-
Гредимо врлетном стазом успињања...
 
Д.Рајковић

 На далеким станицама
 
Као скитница ил као луда,
Гоњен,нежељен,туђинац свуда,
Корача пустим друмом без краја,
Пуним невере,беде и лажи,
И вољен отет завичај тражи.
 
И свако вече кад сморен клоне,
У какав скривен и мрачан кутак,
Са свију страна снови зазвоне,
И лик стварности бар за тренутак,
Сакрије ѕлатан прах драгог сна,
И тада зачас са душе,ишчиле,
Животне патње,јади и зла.
 
И онда сања
Раздраган,срећан рано се буди,
И биди свуд се братиме људи,
И милим родним далеким крајем,
Врсима брда буктиње горе
И васкрс светле јављају зоре...
 
А кад се тај сан златни угаси,
А нови расвит нов дан огласи,
Он све сагледа као и јуче,
Истим га путем прогоне људи,
И иста рука бије му плећа,
И исти чанак беде га сећа.
И љућа чежњљ жеже му груди,
И даје горчи животу тон,
И душмански га гони на стазу,
Којом одавно корача он.
 
И зато са чежњом чека вечери,
Да сиђе сутон плави и благи,
И да му умор заклони очи,
И да изнова усни сан драги.

Странице: 1 - 2

>> ПОЧЕТНА